Na Glasnikovom Konkursu za najbolju kratku priču ove godine osvojio sam 4. mesto.Tema je bila Knjiga.Vrlo brzo sam osmislio koncept i napisao je u dahu.Priča je iskrena, govori baš o mom životu i jako sam ponosan na nju.Još u osnovnoj i srednjoj školi sam voleo da pišem pismene zadatke na časovima srpskog jezika.Pogotovu sam uvek iščekivao da svoj sastav čitam pred celim razredom!
Ovoga puta je knjiga i objavljena u Knjigi, promocija je bila na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradui tom prilikom sam potpisivao sveže odštampanu knjigu. Lep osećaj.
KNJIGA
9 praznih
strana i počinje priča.
Kockice,
puzle, pasulj koji ne volim.
Školaska
torba, divan bukvar i zelena peronica na mačke.
Nema svega
duplo iako nas je dvoje.
Mi delimo i
vokmen.
Nema struje,
sveće se pale i gori lampica na vokmenu.
Noć je. Žuta
kugla. Kao da je sunce. Vidi se kroz prozor.
Jutro, žuti
auto sa folijom umesto stakla.
9 strana
prazno.
Počinjemo
ponovo.
Imamo
jastuke.
Znam šta
sam.
Škola, puno
ljudi.
Znam šta
sam.
Bole me
stranice prazne.
Znam šta
sam, krijem.
Škola se
nastavlja.
Proteza.
Ispravljanje.
Smeju mi se.
Rastem.
Znam šta
sam, krijem.
Smejem se.
Pune se
stranice životom.
Bole
stranice, krijem ih.
Fakultet,
selim se.
9 novih
prijatelja.
Nove pouke,
nove strane.
Belo na
auto-putu.
Svi smo
živi.
Preteške su
strane.
9 razloga da
krijem.
Ne mogu
više, prelazim na stvar.
Priznajem,
otkrivam, čitam.
Okreću se,
ostavljaju me.
Gledam se,
u, gledam.
9 odsjaja.
Priznajem,
ne krijem šta sam.
Oh, koliko
je lepše podglavlje!
Lepo je,
lepo.
Smejao sam
se.
Sada se
smejem stvarno.
Dišem ovu
stranicu.
Jako.
Sutra je
nova! Nova me čeka.
Šta je život
ako nije knjiga?
...da je
ispunim?
Da ne krijem
strane!
Da ne budu
teške.
Da budu
moje.
Ušuškan u porodičnoj atmosferi,
AT
-----------------------------
Aleksandar Topić
